GOŠĆA

 

 

     Postoje lepe, lagane reči za teška osecanja. Takva je Seta. Lepršava, kratka, u dahu je izgovoriš pa ti se čini da ćeš je bolje podneti nego neku ozbiljniju. Da je možeš oterati odmahujući rukom, da nema opasnosti u ta dva sloga.

     Mnogo puta sam je ugostila, tolila njenu glad. Noćas nisam bila dobar domaćin. Ušla je nečujno poput lopova, obećavala da ce otići ako joj napišem pesmu, a onda šetala oko mene, ulagivala se, nudila da me ogrne, prigli. A ja sam, dobro znajući tamu njenog zagrljaja, izvadila najjače oružje koje imam, svoju srećnu olovku, i počela da pišem. Nizala najsmešnije rime, kikotala se, bodrila sebe gledajući kako sve manja i nesigurnija čuči na krevetu i čeka da posustanem. Rešena da ne zaspim u njenom zagrljaju, strpljivo sam pisala. Iz sata u sat, sve do svitanja.

     Jutros sam je, kroz poluotvorene kapke, videla kako visi na zidu, kraj mog portreta. Ličila je na pohabanu krpenu lutku, praznih očiju, obešenih usta. Pobeđena, gladna, bez počinka, jedva da je pokazivala znake čuđenja. Nije navikla da gubi od mene. Ustala sam da skuvam kafu, s osmehom joj izgovarajući ime. Lepršavo, kratko, u jednom dahu.

Marija