MOJOJ ZVEZDI

 

                               Kad se zvezda gasi, ostavlja za sobom trag, radjajuci zvezdice.

                               A ljubav...veca je od svega...ne gasi se nikada...samo radja gledajuci u zvezde...

Ne daj da izgubim veru...

ONDA NIŠTA

                                                      I kad nema izlaza, ipak ga ima.

Još jedan januar

Nije počeo euforično, srećno.
Nema ni razočarenja, nema sabiranja utisaka, uspeha i neuspeha.
Skoro da nema ničega. Samo stara, dobra...melanholija.

11

Ljubav zna da zaboli, da povredi, da zavrišti, da utihne, sakrije se...

Ali nikada da umire.

Da nije tako ne bismo plakali za njom, i kad se čini svetlosnim godinama daleko.

Hoću pesma

Neću da živim u svetu sivom

sećanja loših, da sebe uvek

proglasim krivom

hoću da smelo istinu tražim,

da sve te grehe što nisu moji

prkosno zgazim

Neću da ležem na lažne nade,

da lovim zvezdu koju mi tuđa

nesreća krade

hoću da vidim crte na dlanu

što samo našu poznaju priču,

udvoje tkanu

Neću da misli koje se roje

slute neverstvo, niti da kvare

poljupce tvoje

hoću da pesma raste od reči

što ljubav slave, hoću da peva

i da me leči

.

Ljubav

Ljubav oko nas.
Oseća se njen miris, sladak i divlji, nežan i umirujući.
U lepetu krila promrzlih vrabaca, u strasnom zagrljaju ljubavnika, u prazničnoj trpezi postavljenoj za voljene, u vetru što nosi bele pahulje, u tek otpakovanom poklonu, u taktu valcera, u stihu pesme, u uspomenama...
Nije ljubav oko nas. Mi srcem svetu dajemo miris. Nosimo radost, gajimo nadu, upućujemo želje, volimo.

Parče neba

Ljubomorno čuvam svoje parče neba.
Znam, nije zvezdano i sjajno kao neka druga, raskošna neba. Nije puno mudrih misli, uzvišenih želja, velikih ideja, bogatih iskustava. Misli su mi obične, želje jednostavne i životne, iskustvo skromno i neslavno.
Moje nebo ima jednu zvezdu manje, ali ta zvezda i dalje najjače sija.
Puno je nedosanjanih snova, neutažene čežnje, neuzvraćenih poljubaca. Prepuno je lepih reči, toplih dodira. Ljubavi koja čeka. Snage i slabosti, odlučnosti i bojažljivosti, malih sreća i velikih tuga.
Najsličnije je oblaku, belom i paperjastom, na kome se u snu plovi a na javi krije. Ceo jedan svet se ušuškao, našao sklonište. 
Odlepršam, pa se vratim. Utočište kad sam setna, igralište kad sam srećna.

Beskraj

Noć sačeka da se smirim  a onda, baš pred san, pošalje po mene svoje demone.

Mudra je noć. Uopšte ne osetim kad me obuzima, taj trenutak mi pobegne, nađem se u vrtlogu slika i reči, odsanjanih ili preživljenih, nemira koji me bole, zavlače se pod kožu i kidaju nit po nit. San je spasonosan ali je sve dalji, neuhvatljiv. I prepuštam se nevoljno, po ko zna koji put, lebdenju nad ivicom koju podsvest prepoznaje kao iskonsku potrebu da se delim i da me deliš, kao vapaj neutoljene žeđi što podseća da je moja duša daleko od ove sobe i ove noći, negde u beskraju koji samo ti svojim tragovima isijavaš. Polusan? Košmar? Nikad ne dobijem odgovor. Tumačim u prvim trenucima jave, po ukusu s kojim se budim.

Jutra su pusta. Ni demona nema. Ime i ja, sami.

Usnula soba

Kao na straži nemi vojnici

zidovi stoje

Sumrak se valja kradući vidik

i gasi boje

Prekrajam želje a srce žudi

za svetom celim

Za čime žalim kad nisam stigla

radost da delim

Misli sve tiše a grudi tešnje

stvarnost mi beži

Samo u pokrov vezana ljubav

kraj mene leži