Странице

четвртак, 12. јануар 2017.

Hoću pesma


Neću da živim u svetu sivom
sećanja loših, da sebe uvek
proglasim krivom

hoću da smelo istinu tražim,
da sve te grehe što nisu moji
prkosno zgazim

Neću da ležem na lažne nade,
da lovim zvezdu koju mi tuđa
nesreća krade

hoću da vidim crte na dlanu
što samo našu poznaju priču,
udvoje tkanu

Neću da misli koje se roje
slute neverstvo, niti da kvare
poljupce tvoje

hoću da pesma raste od reči
što ljubav slave, hoću da peva
i da me leči

.

четвртак, 05. јануар 2017.

Ljubav

Ljubav oko nas.
Oseća se njen miris, sladak i divlji, nežan i umirujući.
U lepetu krila promrzlih vrabaca, u strasnom zagrljaju ljubavnika, u prazničnoj trpezi postavljenoj za voljene, u vetru što nosi bele pahulje, u tek otpakovanom poklonu, u taktu valcera, u stihu pesme, u uspomenama...
Nije ljubav oko nas. Mi srcem svetu dajemo miris. Nosimo radost, gajimo nadu, upućujemo želje, volimo.

субота, 24. децембар 2016.

Parče neba


Ljubomorno čuvam svoje parče neba.
Znam, nije zvezdano i sjajno kao neka druga, raskošna neba. Nije puno mudrih misli, uzvišenih želja, velikih ideja, bogatih iskustava. Misli su mi obične, želje jednostavne i životne, iskustvo skromno i neslavno.
Moje nebo ima jednu zvezdu manje, ali ta zvezda i dalje najjače sija.
Puno je nedosanjanih snova, neutažene čežnje, neuzvraćenih poljubaca. Prepuno je lepih reči, toplih dodira. Ljubavi koja čeka. Snage i slabosti, odlučnosti i bojažljivosti, malih sreća i velikih tuga.
Najsličnije je oblaku, belom i paperjastom, na kome se u snu plovi a na javi krije. Ceo jedan svet se ušuškao, našao sklonište. 
Odlepršam, pa se vratim. Utočište kad sam setna, igralište kad sam srećna.








субота, 17. децембар 2016.

Beskraj

Noć sačeka da se smirim  a onda, baš pred san, pošalje po mene svoje demone.
Mudra je noć. Uopšte ne osetim kad me obuzima, taj trenutak mi pobegne, nađem se u vrtlogu slika i reči, odsanjanih ili preživljenih, nemira koji me bole, zavlače se pod kožu i kidaju nit po nit. San je spasonosan ali je sve dalji, neuhvatljiv. I prepuštam se nevoljno, po ko zna koji put, lebdenju nad ivicom koju podsvest prepoznaje kao iskonsku potrebu da se delim i da me deliš, kao vapaj neutoljene žeđi što podseća da je moja duša daleko od ove sobe i ove noći, negde u beskraju koji samo ti svojim tragovima isijavaš. Polusan? Košmar? Nikad ne dobijem odgovor. Tumačim u prvim trenucima jave, po ukusu s kojim se budim.
Jutra su pusta. Ni demona nema. Ime i ja, sami.

уторак, 06. децембар 2016.

Usnula soba

Kao na straži nemi vojnici
zidovi stoje

Sumrak se valja kradući vidik
i gasi boje

Prekrajam želje a srce žudi
za svetom celim

Za čime žalim kad nisam stigla
radost da delim

Misli sve tiše a grudi tešnje
stvarnost mi beži

Samo u pokrov vezana ljubav
kraj mene leži

A BILI SMO REKE

Šaputali slapovima
sa dva vrela porođeni
Ljubili se u vrtlogu
pevajući prepleteni

Pružali se obalama
skidajući lice tami
Spasonosni talas bili
sprudovima u osami

Sad me puštaš da otečem
Grlo ti je pusta brana
Dok ja lomim tok o stene
belom penom ovenčana

ČUVAM

Stanujem
u kradenom svetu
krilima zidanom

slabašnom od moći
čvrstom od želja
širokom od snova

krijem
izlizane reči,
čuvam ti tajnu

Ležem
u krevet od oblaka
što spokoj sluti

ostavljam mesta 
umornom telu
usnama gladnim

krijem
još čedne grudi,
čuvam ti slast

Nosim
poklona pregršt
suvišnih, teških

krijem
nemirne ruke,
čuvam ti školjku

Gledam te, nestaješ
pesmom ti mašem
savest te zaklanja

krijem
čežnjivo oko
i čuvam suzu olovnu

понедељак, 25. јун 2012.

.
VEC VIDJENO


Procvetale su lipe.

Ujutru me probudi miris, na trenutak prijatno osecanje, samo miris, a onda se iz podsvesti javljaju detalji da upotpune osecaj. Na ovaj ili onaj nacin.

Moja soba. Jedva da je svanulo, sanjivo gledam i u polumraku trazim.
Obicna soba, rekla bih. Stvari odavno ne primecujem, naucila sam da je gledam tvojim ocima. Zavaljen u jastuk bacen na ivicu kreveta, sa cigaretom u jednoj ruci, druga ispruzena ka meni, zmirkajuci pricas o ko zna cemu. Ili sedeci na ivici kreveta, prebiras po zicama gitare koja obicno nije nastimana kako treba, pa ustajes i pustas Hendrixa, ("ne nemoj to, pusti mi Claptona") ...pustas i vracas se na krevet. Kazes da volis moju sobu jer je puna opustajucih boja, senki, mirisa i zvukova.

Boje. Nekoliko velikih crno belih fotografija na zidu, jedna mala starinska lampa prigusenog svetla, u uglu drvo bendzamina i par ljubicica na prozoru. Ispod prozora stari kesten. I to kakav kesten. 
Cesto cuteci zagrljeni gledamo kako se njegove senke igraju na zidu nosene povetarcem...kroz poluspustene roletne je tako mistican...ili kad mu kosava nemilosrdno savija grane sto udare po nekad u prozor...iako tad zna da deluje mracno i zlosutno, ipak kazes da bez njega ova soba ne bi bila ista, ovako je skroviste.

Mirisi. Iz parka se u ovo doba godine siri miris procvalih lipa. Kazes da je mekan i opojan, a nekad budi strasti, mirise divlje i drsko, pune su nam nozdrve ali ga udisemo snazno, da nam ne pobegne.

Zvuci. Ptice, ptice i opet ptice. Cvrkut najglasnije zvoni ujutru kad je park obavijen tisinom, a u toplo i mirno predvecerje pesma je lenja i pomalo otegnuta, sanjiva. Golubovi bucni, a najvise volim kad dolaze u paru. A tek skripa ljuljaske iz parka! Komentarisem kako je treba podmazati, cvili, a ti me grdis: "najlepsi su zvuci igre". :)

I dalje gledam ovu sobu tvojim ocima. I sve je, rekla bih, isto. Kesten je ovog proleca za nijansu bujniji i zeleniji, lepse treperi na vetru. Neke nove ptice pevaju a golubovi se i dalje skupljaju na simsu. Ali nesto nedostaje?!?! Nema skripe ljuljaske ... i... niko ne prebira prstima po rastimanim zicama...samo to...

A lipa opet cveta i mirise. Drsko.

Marija




субота, 09. јун 2012.

OPROŠTAJ

Okupirana sobom, svojim razočarenjima, propalim planovima i nadama, nisam uspela da vidim život koji je tekao pored mene. A tekao je ...noseći neke drugačije sreće i tuge, šanse i zamke, nudio da biram dok sam ja uporno gledala u istu tačku, u mesto na kom sam se saplela i ostala da ležim. Nudio mi je i više od toga, postavio je na moj put tuđe oči ispunjene iskrama koje sam nehotice gasila ne prepoznajući u njima šansu za oporavak, pa i iskupljenje. Koliko sam puta u svojoj sebičnosti prečula vapaj onog ko je nesrećniji od mene, ili više od mene želi. Ili odbila ruku koja me stidljivo i nevešto vadila iz provalije. A nisam to znala, nisam stigla da tražim oproštaj za svoju nemarnost.

Danas pokušavam da ispravim ono što se ispraviti može. Želim da mi oprostite što sam u svojoj samoći zaboravila na vašu, vaša mi se učinila kao izbor, moja kao prisila. Što sam nepristojno pričala o svom stradanju, dajući sebi značaj veći nego što zaslužujem. Hoćete li mi oprostiti što sam pisala pesme, misleći da na to imam pravo i da moje reči imaju vrednost, da ćete se u njima i vi pronaći? Što sam propuštajuci svoju šansu krala vašu, misleći da je meni potrebnija? I vas, srećne i jake, što ste me bodrili i savetovali, preklinjem da mi oprostite za protraćeno vreme, za poklone koje sam uzimala bez poniznosti i zahvalnosti. I vas koje sam sujetom dočekala i prezrivo odbila. Sve vas molim.

Ako sam nekog preskočila, zaboravila da pomenem još neki greh, neka mi i on oprosti. Njemu sam dužna više nego drugima. Kad svoj dug vratim svima, možda cu čistog i skromnog srca uspeti da se podignem, upoznam sebe i nikad vise ne sapletem o isti kamen. Ako budem imala sreće, možda ću sutra ja biti ona koja pruža ruku, hrabri, teši i trpi bes ogorčenih i nesrećnih.

Marija





петак, 13. април 2012.


DA LI SI NEKAD BIO KLOVN?


Da li znas da places a da to izgleda kao smeh?
Da li se stidis kad ides ulicom, a oko tebe gomila ljudi koje od suza jedva nazires? 


Da li si se rugao svojoj sudbini, smejao padovima, ubedjivao sebe da je tvoj zivot staza cveca, a tuge naidju kao kamen koji sa lakocom sutnes i nastavis dalje? Je li ti masa pljeskala, ushicena, radujuci se sto postojis, sto je tvoja propast veca od njihove?

Da li si nekad osetio da u tebi sve umire, podnosio taj osecaj dostojanstveno i hrabro, a slamao se tek u samoci? Ili si, dok sneg pada, slagao bisere od suza u kutijicu i skrivao ih u najdublji dzep kaputa... onda ipak oblacio drugi kaput i izlazio, zeljan da makar u snegu vidis svoje tragove kraj necijih...pa medju cetiri zida vadio iz onog dzepa bisere i pustao da se istope i poteku?

Da li si i ti bio klovn?

Znam da jesi i da se neces iznenaditi kad na nekom zidu nadjes moj oglas:
"Trazi se novi kaput, srecan i topao, sa jednim probusenim dzepom iz kog tuzne sitnice ispadaju i gube se uz put".

Jer, tesko je imati snage za predstavu citavog zivota. I biti klovn dostojan aplauza.

Marija





*KAPUT ŠTO BOLI

Život bez tebe je hendikep. Kao kad čovek pruža tek zarasli patrljak odsečene ruke da bi ga gurnuo u rukavicu koju drži postojećom rukom, a potom zastaje stoti put sleđen mišlju - nema ruke. Tako ja otvaram pregrade duše neznajući šta sa osećanjima, drhtanjem i rečima koje više nemem kome uputiti, i što me muče kao druga rukavica u džepu jednorukog kaputa.

~~~
* Tekst 'KAPUT STO BOLI' objavio je Ironije (Ne diraj moje krugove) kao komentar.
Smatram da je steta da ostane samo u komentarima, objavljujem ga kao dopunu blogu,
ili je 'Klovn' dopuna 'Kaputu'...svejedno.

Marija