.
VEC VIDJENO


Procvetale su lipe.

Ujutru me probudi miris, na trenutak prijatno osecanje, samo miris, a onda se iz podsvesti javljaju detalji da upotpune osecaj. Na ovaj ili onaj nacin.

Moja soba. Jedva da je svanulo, sanjivo gledam i u polumraku trazim.
Obicna soba, rekla bih. Stvari odavno ne primecujem, naucila sam da je gledam tvojim ocima. Zavaljen u jastuk bacen na ivicu kreveta, sa cigaretom u jednoj ruci, druga ispruzena ka meni, zmirkajuci pricas o ko zna cemu. Ili sedeci na ivici kreveta, prebiras po zicama gitare koja obicno nije nastimana kako treba, pa ustajes i pustas Hendrixa, ("ne nemoj to, pusti mi Claptona") ...pustas i vracas se na krevet. Kazes da volis moju sobu jer je puna opustajucih boja, senki, mirisa i zvukova.

Boje. Nekoliko velikih crno belih fotografija na zidu, jedna mala starinska lampa prigusenog svetla, u uglu drvo bendzamina i par ljubicica na prozoru. Ispod prozora stari kesten. I to kakav kesten. 
Cesto cuteci zagrljeni gledamo kako se njegove senke igraju na zidu nosene povetarcem...kroz poluspustene roletne je tako mistican...ili kad mu kosava nemilosrdno savija grane sto udare po nekad u prozor...iako tad zna da deluje mracno i zlosutno, ipak kazes da bez njega ova soba ne bi bila ista, ovako je skroviste.

Mirisi. Iz parka se u ovo doba godine siri miris procvalih lipa. Kazes da je mekan i opojan, a nekad budi strasti, mirise divlje i drsko, pune su nam nozdrve ali ga udisemo snazno, da nam ne pobegne.

Zvuci. Ptice, ptice i opet ptice. Cvrkut najglasnije zvoni ujutru kad je park obavijen tisinom, a u toplo i mirno predvecerje pesma je lenja i pomalo otegnuta, sanjiva. Golubovi bucni, a najvise volim kad dolaze u paru. A tek skripa ljuljaske iz parka! Komentarisem kako je treba podmazati, cvili, a ti me grdis: "najlepsi su zvuci igre". :)

I dalje gledam ovu sobu tvojim ocima. I sve je, rekla bih, isto. Kesten je ovog proleca za nijansu bujniji i zeleniji, lepse treperi na vetru. Neke nove ptice pevaju a golubovi se i dalje skupljaju na simsu. Ali nesto nedostaje?!?! Nema skripe ljuljaske ... i... niko ne prebira prstima po rastimanim zicama...samo to...

A lipa opet cveta i mirise. Drsko.

Marija

OPROŠTAJ

Okupirana sobom, svojim razočarenjima, propalim planovima i nadama, nisam uspela da vidim život koji je tekao pored mene. A tekao je ...noseći neke drugačije sreće i tuge, šanse i zamke, nudio da biram dok sam ja uporno gledala u istu tačku, u mesto na kom sam se saplela i ostala da ležim. Nudio mi je i više od toga, postavio je na moj put tuđe oči ispunjene iskrama koje sam nehotice gasila ne prepoznajući u njima šansu za oporavak, pa i iskupljenje. Koliko sam puta u svojoj sebičnosti prečula vapaj onog ko je nesrećniji od mene, ili više od mene želi. Ili odbila ruku koja me stidljivo i nevešto vadila iz provalije. A nisam to znala, nisam stigla da tražim oproštaj za svoju nemarnost.

Danas pokušavam da ispravim ono što se ispraviti može. Želim da mi oprostite što sam u svojoj samoći zaboravila na vašu, vaša mi se učinila kao izbor, moja kao prisila. Što sam nepristojno pričala o svom stradanju, dajući sebi značaj veći nego što zaslužujem. Hoćete li mi oprostiti što sam pisala pesme, misleći da na to imam pravo i da moje reči imaju vrednost, da ćete se u njima i vi pronaći? Što sam propuštajuci svoju šansu krala vašu, misleći da je meni potrebnija? I vas, srećne i jake, što ste me bodrili i savetovali, preklinjem da mi oprostite za protraćeno vreme, za poklone koje sam uzimala bez poniznosti i zahvalnosti. I vas koje sam sujetom dočekala i prezrivo odbila. Sve vas molim.

Ako sam nekog preskočila, zaboravila da pomenem još neki greh, neka mi i on oprosti. Njemu sam dužna više nego drugima. Kad svoj dug vratim svima, možda cu čistog i skromnog srca uspeti da se podignem, upoznam sebe i nikad vise ne sapletem o isti kamen. Ako budem imala sreće, možda ću sutra ja biti ona koja pruža ruku, hrabri, teši i trpi bes ogorčenih i nesrećnih.

Marija