Parče neba

Ljubomorno čuvam svoje parče neba.
Znam, nije zvezdano i sjajno kao neka druga, raskošna neba. Nije puno mudrih misli, uzvišenih želja, velikih ideja, bogatih iskustava. Misli su mi obične, želje jednostavne i životne, iskustvo skromno i neslavno.
Moje nebo ima jednu zvezdu manje, ali ta zvezda i dalje najjače sija.
Puno je nedosanjanih snova, neutažene čežnje, neuzvraćenih poljubaca. Prepuno je lepih reči, toplih dodira. Ljubavi koja čeka. Snage i slabosti, odlučnosti i bojažljivosti, malih sreća i velikih tuga.
Najsličnije je oblaku, belom i paperjastom, na kome se u snu plovi a na javi krije. Ceo jedan svet se ušuškao, našao sklonište. 
Odlepršam, pa se vratim. Utočište kad sam setna, igralište kad sam srećna.

Beskraj

Noć sačeka da se smirim  a onda, baš pred san, pošalje po mene svoje demone.

Mudra je noć. Uopšte ne osetim kad me obuzima, taj trenutak mi pobegne, nađem se u vrtlogu slika i reči, odsanjanih ili preživljenih, nemira koji me bole, zavlače se pod kožu i kidaju nit po nit. San je spasonosan ali je sve dalji, neuhvatljiv. I prepuštam se nevoljno, po ko zna koji put, lebdenju nad ivicom koju podsvest prepoznaje kao iskonsku potrebu da se delim i da me deliš, kao vapaj neutoljene žeđi što podseća da je moja duša daleko od ove sobe i ove noći, negde u beskraju koji samo ti svojim tragovima isijavaš. Polusan? Košmar? Nikad ne dobijem odgovor. Tumačim u prvim trenucima jave, po ukusu s kojim se budim.

Jutra su pusta. Ni demona nema. Ime i ja, sami.

Usnula soba

Kao na straži nemi vojnici

zidovi stoje

Sumrak se valja kradući vidik

i gasi boje

Prekrajam želje a srce žudi

za svetom celim

Za čime žalim kad nisam stigla

radost da delim

Misli sve tiše a grudi tešnje

stvarnost mi beži

Samo u pokrov vezana ljubav

kraj mene leži

A BILI SMO REKE

Šaputali slapovima

sa dva vrela porođeni

Ljubili se u vrtlogu

pevajući prepleteni

Pružali se obalama

skidajući lice tami

Spasonosni talas bili

sprudovima u osami

Sad me puštaš da otečem

Grlo ti je pusta brana

Dok ja lomim tok o stene

belom penom ovenčana

ČUVAM

Stanujem

u kradenom svetu

krilima zidanom

slabašnom od moći

čvrstom od želja

širokom od snova

krijem

izlizane reči,

čuvam ti tajnu

Ležem

u krevet od oblaka

što spokoj sluti

ostavljam mesta 

umornom telu

usnama gladnim

krijem

još čedne grudi,

čuvam ti slast

Nosim

poklona pregršt

suvišnih, teških

krijem

nemirne ruke,

čuvam ti školjku

Gledam te, nestaješ

pesmom ti mašem

savest te zaklanja

krijem

čežnjivo oko

i čuvam suzu olovnu