GOŠĆA

 

 

     Postoje lepe, lagane reči za teška osecanja. Takva je Seta. Lepršava, kratka, u dahu je izgovoriš pa ti se čini da ćeš je bolje podneti nego neku ozbiljniju. Da je možeš oterati odmahujući rukom, da nema opasnosti u ta dva sloga.

     Mnogo puta sam je ugostila, tolila njenu glad. Noćas nisam bila dobar domaćin. Ušla je nečujno poput lopova, obećavala da ce otići ako joj napišem pesmu, a onda šetala oko mene, ulagivala se, nudila da me ogrne, prigli. A ja sam, dobro znajući tamu njenog zagrljaja, izvadila najjače oružje koje imam, svoju srećnu olovku, i počela da pišem. Nizala najsmešnije rime, kikotala se, bodrila sebe gledajući kako sve manja i nesigurnija čuči na krevetu i čeka da posustanem. Rešena da ne zaspim u njenom zagrljaju, strpljivo sam pisala. Iz sata u sat, sve do svitanja.

     Jutros sam je, kroz poluotvorene kapke, videla kako visi na zidu, kraj mog portreta. Ličila je na pohabanu krpenu lutku, praznih očiju, obešenih usta. Pobeđena, gladna, bez počinka, jedva da je pokazivala znake čuđenja. Nije navikla da gubi od mene. Ustala sam da skuvam kafu, s osmehom joj izgovarajući ime. Lepršavo, kratko, u jednom dahu.

Marija

NIKO

Praznina je mesto gde život ćuti
teža od odlaska, crnja od mraka
kazna bez roka i bez čuvara;
ponekad laka, nagradi bliska
predah od bitke, beg od besmisla
varljiva gospa anđelu slična

Zna biti na tren bojena tuđim
očima istog bespuća punim
što te u prolazu okrznu željom,
žalosno nesvesne da spasa traže
u srcu pajaca slamnatog tela
osmeha lažnog vezenog svilom.

Otvrdla koža katkada sluti
dodire čulne protkane jezom
vrtloge neme što vape krikom;
tad ruka vaja jer duša ne zna
noktima grebe nove obline
ostavlja brazde za seme stida

Praznina je mesto gde reči čame
pretećim hukom pridošle tera
poslušno čedo nagradi mirom;
kad ne znaš gde si i kome ličiš
spoznaja rađa bezglavu sliku -
ništa ni u čemu, a u sred niko

Marija 09.12.2011.g.

ANĐEO

Preuzmi javu na svoja pleća
vidiš da mudre odluke traži
a znaka nema hoće li izbor
životu nove istkati staze
ili nam teška sklopiti vrata

Primi na sebe bar ovog puta
udarce tupe, gromove besa
kajanje posle kukavnog čina
možda te jadnog prihvati masa
što žrtvu voli a ne junaka

Ispravi leđa na stubu srama
lomače nema, tek kamen neki
što baci gori od tebe samog
istrpi danas grešnika horde
sutra će nova leteti glava

Uzmi i slavu ako je dele
za nju još više traži se snage
poraz ne trpi lovore zlatne
osmehe kida i padu plješće
u svome blatu tebi se nada

Budi moj anđeo, moj štit od bola
pusti da živim blažene snove
ljuljaške sreće, karneval želja
u ruci mekoj gde spokoj vlada
za to sam stvorena, bedna i slaba

Marija 05.01.2011.g.

SUMNJA

Rupu na licu zovete osmeh
plaši me šta sve taj bezdan krije,
da l' otrov seje zubima kobre
il' slatki nektar iz njega lije
Sumnjam u vaše namere dobre.

Milost ne viri iz punog džepa
dodir što teši odveć je hladan,
onaj što pred vas položi muku
hoće li ipak ostati gladan
Sumnjam u vašu pruženu ruku.

Da li vam želje slobodno jezde
ili ih čvrsta uguši volja,
možda je vreme velikih suša
krotilo bičem nemirna polja
Sumnjam da znate gde vam je duša.

Nisam od bezgrešnih, niti od jakih
strah od samoće ne mogu skriti,
tražim, a srce potajno zebe
hoću li vama ja dobra biti
Najviše ipak sumnjam u sebe.

Marija 20.10.2011.g.

O SAMOCAMA... O NAMA...

Zora
osvaja tiho i nepovratno.

Kao talas hridi ogoljene,
miris juga uspavanu strast,
kap plodnosti ožednelu utrobu,
Božja ruka što uzima vlast.

Tad sam zemlja kiši što se moli,
tanka svila bez boje i kroja,
stih nemušti pesnika što čeka,
čardak nade bez kućnoga broja,

tad sam sama,
tad sam slaba,
tad sam tvoja.

Noć
nosi nemir i strah.

Kao soko gnezdu lastavica,
sjaj sečiva na žrtvinom vratu,
prvi korak bez majčine ruke,
bljesak munje usamljenom hrastu.

Tad si dečak u telu muškarca
što polaže krišom ponos svoj,
slepi putnik u kandžama grada,
ratnik greha što napušta boj,

tad si sam,
tad si slab,

tad si moj.

Marija 12.09.2011.g.

KRUG

Neko je ukrao staze,

putokaze izmesao,

savio pruge u veciti krug.

Koraci grabe a cilj sve dalji,

sablasno zevaju puti.

Obalama u zagrljaj plovim

a srce sa jarbola visi.

More brani svoje luke,

ako me talasima ne potopi,

ajkule su mu poslednji

aduti.

Pokusavam s' vetrom,

ledja mu okrecem,

on valjda zna gde zuri.

Ali se lopov stari

u krosnji kestena smirio,

i cuti.

Od vremena sam odustala,

sati se nevoljno vuku.

A znali su gladno

najlepsu noc u trenu pojesti.

Sada su siti minuti.

Ne verujem sudbini,

sama cu da je rodim.

Reci i boja dzepovi puni.

Da li sam stvarna,

il' se to samo pokusaj zivota

sluti?

Marija  21.09.2011.g.

SVE STO TRAZIM

Blago jutru koje budis i licu sto te snenog gleda.
U tvom se domu miris hleba decjim smehom siri,
a zalogaji zivota vinom i spokojem zalivaju.

Veliki su snovi koje sanjas i misli sto te vode.
Nebo ti granica, ali i damar jednog srca ceo svemir. .
U hodnicima siroke duse tudji jecaji sporo umiru.

Zelene se suncana polja kojima smelo gazis.
Za svetlim likom i suncokreti glave okrecu,
ali od tvoje gordosti nijedno oko zaplakalo nije.

"Ko si?", pitam, "Covek, ljubav? Kad si sve sto trazim."
"Oboje sam. I jedno sam. Smisao tvoj sam.
A dok tragas, u sebe se zagledaj. Tamo me vec ima."

Marija  17.09.2011.g