O SAMOCAMA... O NAMA...

Zora
osvaja tiho i nepovratno.

Kao talas hridi ogoljene,
miris juga uspavanu strast,
kap plodnosti ožednelu utrobu,
Božja ruka što uzima vlast.

Tad sam zemlja kiši što se moli,
tanka svila bez boje i kroja,
stih nemušti pesnika što čeka,
čardak nade bez kućnoga broja,

tad sam sama,
tad sam slaba,
tad sam tvoja.

Noć
nosi nemir i strah.

Kao soko gnezdu lastavica,
sjaj sečiva na žrtvinom vratu,
prvi korak bez majčine ruke,
bljesak munje usamljenom hrastu.

Tad si dečak u telu muškarca
što polaže krišom ponos svoj,
slepi putnik u kandžama grada,
ratnik greha što napušta boj,

tad si sam,
tad si slab,

tad si moj.

Marija 12.09.2011.g.