Ljubomorno čuvam svoje parče neba.
Znam, nije zvezdano i sjajno kao neka druga, raskošna neba. Nije puno mudrih misli, uzvišenih želja, velikih ideja, bogatih iskustava. Misli su mi obične, želje jednostavne i životne, iskustvo skromno i neslavno.
Moje nebo ima jednu zvezdu manje, ali ta zvezda i dalje najjače sija.
Puno je nedosanjanih snova, neutažene čežnje, neuzvraćenih poljubaca. Prepuno je lepih reči, toplih dodira. Ljubavi koja čeka. Snage i slabosti, odlučnosti i bojažljivosti, malih sreća i velikih tuga.
Najsličnije je oblaku, belom i paperjastom, na kome se u snu plovi a na javi krije. Ceo jedan svet se ušuškao, našao sklonište.
Odlepršam, pa se vratim. Utočište kad sam setna, igralište kad sam srećna.
Нема коментара:
Постави коментар