Noć sačeka da se smirim a onda, baš pred san, pošalje po mene svoje demone.
Mudra je noć. Uopšte ne osetim kad me obuzima, taj trenutak mi pobegne, nađem se u vrtlogu slika i reči, odsanjanih ili preživljenih, nemira koji me bole, zavlače se pod kožu i kidaju nit po nit. San je spasonosan ali je sve dalji, neuhvatljiv. I prepuštam se nevoljno, po ko zna koji put, lebdenju nad ivicom koju podsvest prepoznaje kao iskonsku potrebu da se delim i da me deliš, kao vapaj neutoljene žeđi što podseća da je moja duša daleko od ove sobe i ove noći, negde u beskraju koji samo ti svojim tragovima isijavaš. Polusan? Košmar? Nikad ne dobijem odgovor. Tumačim u prvim trenucima jave, po ukusu s kojim se budim.
Jutra su pusta. Ni demona nema. Ime i ja, sami.
Нема коментара:
Постави коментар